Deponija smeća u Staroj Pazovi, ona što je odmah uz autoput Novi Sad – Beograd i što stalno gori ili se barem dimi, samo je jedan u nizu pokazatelja da, i pored brojnih – što nacionalnih, što regionalnih i lokalnih – programa i strategija o upravljanju otpadom donetih u ovom veku, situacija u Srbiji izgleda beznadežno.

U 2020. je svega 19 odsto nastalog komunalnog otpada odloženo na regionalne sanitarne deponije; sve ostalo završava na nesanitarnim i divljim deponijama. Nesanitarna a opštinska deponija jeste i ona u Staroj Pazovi, čija je problematičnost jedna od najvidljivijih u Srbiji, jer se nalazi neposredno uz autoput Novi Sad – Beograd. Ta deponija je “poznata” po tome što se svakodnevno dimi više od dve decenije. Nisu retke situacije i kada gori, a autoput pokriju oblaci dima koji ne samo da šire smrad, nego i ugrožavaju saobraćaj na tom veoma frekventnom putnom pravcu.

U ovoj opštini komunalni otpad proizvodi oko 65.000 ljudi iz devet naselja: Stara i Nova Pazovu, Stari i Novi Banovci, Belegiš, Surduk, Golubinci, Vojka i Krnješevci, plus četiri industrijske zone koje se prostiru na približno 1.500 hektara. JKP “Čistoća” sav taj otpad, bez primarne separacije, odlaže na centralnu deponiju “Rupov salaš”, koja nikada nije dobila upotrebnu dozvolu. Nalazi se severoistočno od naselja Stara Pazova, na udaljenosti od približno tri kilometra. Od “Jovanjice”, koja se zaista bavi i organskom proizvodnjom povrća a ne samo marihuane, udaljena je oko dva kilometra, a od međunarodnog puta E 75, koji spaja Norvešku sa Grčkom, svega 300 metara. Deponija je izgrađena krajem osamdesetih godina prošlog veka, uz planirano korišćenje od 10 godina.

Prema rečima Milisava Vujačića, u vreme kada je on bio direktor JKP “Čistoća” Stara Pazova (od kraja 2004. do 2008), postojala je inicijativa da se izvrši sanacija ove deponije jer su “stalno stvarane dimne zavese”, što je predstavljalo opasnost za vozila koja su se kretala autoputem. Međutim, do sanacije nikada nije došlo.

“Mislim da je glavni razlog za to što je baš 2005. pokrenuta još jedna inicijativa: izgradnja regionalne deponije Srema. Na kraju, do dogovora sremskih opština nije ni došlo, a sanacija pazovačke deponije je bila gurnuta u drugi plan”, kaže Vujačić za VOICE i dodaje da su i preduzeće i on kao direktor zbog deponije kažnjavani novčanim kaznama.

“Mnogo je bilo problema sa deponijom, čak su i građani Stare Pazove imali problema kad gori deponija, veliki su tada bili dimni oblaci u samom naselju”, navodi Vujačić.

Požari, dim, curenje…

Tokom 2006. godine je po nalogu pokrajinskog inspektora zaštite životne sredine javnom komunalnom preduzeću naloženo svakodnevno prekrivanje otpada zemljom, jer je usled čestih požara na deponiji i pojave gustog dima ugroženo bezbedno odvijanje saobraćaja na autoputu. Glavni projekat sanacije i rekultivacije deponije “Rupov salaš” je 2007. godine izradio Institut za vodoprivredu “Jaroslav Černi”. Međutim, prema navodima iz Lokalnog plana upravljanja otpadom, projekat nije sproveden jer je u međuvremenu došlo do “promena na terenu” što je iziskivalo izmenu i dopunu predmetnog projekta.

Petnaest godina kasnije staropazovačka deponija tinja i dalje, svakodnevno. Ni požari velikih razmera nisu retki. Samo u poslednje četiri godine bilo ih je pet. Uz to, teren na kome je deponija locirana odlikuje se dobrom propustljivošću vode. Ni dan-danas na deponiji ne postoji nikakav sistem zaštite životne sredine od zagađenja.

“Mesto gde se nalazi deponija je najviši deo naše opštine”, za VOICE kaže Mihal Balaž, poljoprivrednik iz Stare Pazove, prisećajući se bare u kojoj se kao dete kupao, a koja je nastala tako što se rupa iz koje su uzimali zemlju za potrebe izgradnje nadvožnjaka na auto-putu, napunila vodom.

“Tu baru su osamdesetih godina počeli da zatrpavaju smećem. Ideja je bila da se poravna sa terenom i da se zatim posadi kiselo drveće. Međutim, deponija je nastavila da raste, evo raste i dan-danas, a pošto zbog visine terena podzemne vode kreću upravo od deponije ka Savi i Dunavu, sve što se iz smeća ocedi odlazi podzemnim vodotokovima dalje”, navodi Balaž. On kao poseban problem ističe to što deponija raste na zemljištu koje je najplodnije u staropazovačkom ataru. Pošto poseduje parcelu na tom potesu, nosio je uzorak zemljišta na analizu. Rezutati su pokazali da se humus kreće oko tri i po posto, što predstavlja, kako kaže, “bogati černozem”.

Da pazovačka deponija zagađuje podzemne vode, tvrdi Živan Ulemek, nastavnik biologije i hemije i član udruženja “Za zdravu opštinu Stara Pazova”. Ispod gomile smeća visoke dvadeset metara i skoro isto toliko duboke, nema nepropusne barijere, pa sve ocedne vode odlaze u podzemne vode ili se slivaju niz strane brda od smeća u okolno zemljište i kanal.

“U ocednim vodama ovakve deponije nema šta nema. Sve se u Pazovi baca na jedno mesto: i baterije, i elektronski otpad, i metalne olupine, i sve to je pomešano sa ogromnom količinom organskog otpada. Pri anaerobnom raspadu organskog otpada ne nastaje samo metan i isparljive supstance, već i mnoštvo organskih ksenobiotika, kao i organske i neorganske kiseline i neke organske supstance koje imaju mogućnost helatiranja jona teških metala. Ovo je razlog što su ocedne vode ovakvih deponija prepune teških metala, perzistentnih organskih polutanata i drugih ksenobiotika, kao i supstanci koje to inače nisu ali se u podzemnim vodama ponašaju kao zagađivači (NH3, organske kiseline i sl)”, navodi Ulemek. 

Planovi i stvarnost

Poslednji u nizu dokumenata – “Program upravljanja otpadom u Republici Srbiji za period 2022 – 2031. godine”, nastao zbog potrebe usklađivanja sa regulativama EU u ovoj oblasti, predviđa osnivanje 16 regionalnih reciklažnih centara do 2030. godine, od kojih je šest planirano u Vojvodini. Zbog blizine, staropazovački otpad će biti odvožen u inđijski reciklažni centar. Suštinski cilj koji bi trebalo da bude postignut osnivanjem regionalnih reciklažnih centara, a ne sanitarnih deponija, jeste unapređen sistem upravljanja komunalnim otpadom kroz povećanu stopu reciklaže, smanjeno odlaganje biorazgradivog otpada na deponije i smanjeno odlaganje sveukupnog otpada na nesanitarne deponije.

Pošto je prethodni Lokalni plan za upravljanje otpadom istekao 2020, a novi je u procesu izrade, informacije o planovima upravljanja otpadom za 2022, potražili smo na sajtu JKP “Čistoća”.

Programom poslovanja JKP “Čistoća”, između ostalog je planirano pojačano održavanje dela pristupnog puta do deponije, ograđivanje deponije i izgradnja čuvarske kućice. Međutim, u “Čistoći” su svesni ozbiljnosti problema uređenja i održavanja deponije, te u svom programu navode da je “postojeće stanje neodrživo” i predlažu svom osnivaču – Opštini Stara Pazova, da iskoristi mogućnost da kroz pristupne fondove EU i druge načine finansiranja (javno-privatno partnerstvo, koncesije) gorući problem u opštini bude trajno rešen.  

“Za tako nešto potrebni su nam projekti, jer bez njih je nemoguće računati ni na kakvu ozbiljniju finansijsku pomoć. Svako odlaganje rešavanja ovog problema može izazvati ekološki problem i iziskivaće značajna finansijska sredstva koja će morati da izdvoji lokalna samouprava”, navode iz “Čistoće” u programu poslovanja.

Kao izvori rizika na deponiji, u programu poslovanja se navode: oslobađanje deponijskog gasa, kontaminacija podzemnih voda procednim vodama iz tela deponije, širenje neprijatnih mirisa, umnožavanje štetočina, pre svega glodara i ptica, i raznošenje lakog otpada usled jakog vetra.

“Otpad se odlaže bez prethodne obrade, nisu instalirani degazatori za otplinjavanje, otpad nije izolovan od prodiranja atmosferske vode, veći deo otpada se ne prekriva inertnim materijalom,”, piše u programu.

Idejnim projektom sanacije staropazovačke deponije određena je tzv. pasivna degazacija, odnosno postavljanje degazatora za evakuaciju deponijskog gasa i njegovo oslobađanje u atmosferu.

Deponijski gas nastaje kao proizvod mikrobiološke razgradnje otpada. Nekontrolisano ispuštanje deponijskog gasa odgovorno je za zagađenje vazduha; ako bi se pak deponijski gas iskorišćavao za proizvodnju energije, mogla bi se postići i ekonomska dobit. Prema Zakonu o upravljanju otpadom sve deponije su u obavezi da vrše monitoring i izveštavaju o emisijama deponijskog gasa, jer se prilikom sagorevanja otpada oslobađaju kancerogeni hemijski elementi dioksini i furani. Furani i dioksini spadaju u grupu trajnih organskih zagađivača, i kao takvi mogu da se nađu i u vazduhu, i u vodi, i u zemljištu. Za razliku od opasnih PM čestica i sumpor-dioksida, nivo dioksina i furana u Srbiji niko ne meri, a višestruko su opasniji.

Na sajtu Opštine Stara Pazova mogu se pronaći izveštaji o rezultatima merenja kvaliteta vazduha, koje je izvršio “Anahem” doo, iz Beograda. Kvalitet vazduha je meren na po jednoj lokaciji u Staroj i Novoj Pazovi, tokom tri meseca. Merene su koncentracije suspendovanih čestica PM 10 i PM 2,5, sadržaj azot-monoksida, azot-dioksida i sumpor-dioksida. Osim očitavanja dobijenih rezultata, zaključak o kvalitetu vazduha nije izveden. Za program kontrole kvaliteta vazduha na teritoriji opštine za 2021. godinu opredeljeno je dva i po miliona dinara.

Građani mere zagađenje vazduha

Udruženje građana “Za zdravu opštinu Stara Pazova” (ZZOSP) je početkom 2022. uspostavilo građansku mrežu senzora za utvrđivanje čestičnog zagađenja vazduha sa ciljem da: obezbedi kontinuirano praćenje na većem broju lokacija i podigne svest o tome da smo izloženi štetnom uticaju, podstakne lokalnu samoupravu da uvede zvanična kontinuirana merenja i donese Plan kvaliteta vazduha, što je obaveza ukoliko je prekoračen dozvoljen broj dana prekomernog zagađenja, a lokalne medije da redovno izveštavaju o kvalitetu vazduha. Pouzdanost senzora je potvrđena poređenjem sa podacima Instituta za javno zdravlje i Agencije za zaštitu životne sredine.

“U sve većem broju zemalja se građanska merenja uzimaju u obzir i koriste kao dopuna merenjima akreditovanih laboratorija. Za procenu uticaja deponije je pored standardnih zagađujućih materija za koje postoje zakonski propisane granice kao što su PM čestice, CO, SO2, NO2 i isparljive organske materije potrebno meriti i materije poput policikličnih aromatičnih ugljovodonika, dioksina, furana, teških metala, jer su i u vrlo niskim koncentracijama veoma štetni. Naime, ne prestaju da budu opasni nakon što nestanu iz vazduha jer završavaju u podzemnoj vodi i zemljištu, ulaze u životne cikluse i lanac ishrane, i na kraju se nađu na našem stolu”, kaže za VOICE doktorka hemijskih nauka Stanislava Gorjanović, potpredsednica ZZOSP.

Rezultati merenja su vidljivi na sajtu klimerko.org  i aplikacijama AirCare i xEco. Pokazuju da je za svega tri meseca na nekim lokacijama u Staroj Pazovi već prekoračen dozvoljen godišnji broj dana prekomernog zagađenja. Zapaženo je i da su rezultati na periferiji lošiji nego u centru, što se može objasniti većim brojem individualnih ložišta, blizinom industrijske zone i lokacija na kojima se redovno spaljuju sekundarne sirovine.

Poslednjih godina, ukupna količina komunalnog otpada je u porastu.  Posledično, zagađenje vode, vazduha i zemljišta u okolini nesanitarnih i divljih deponija postaje sve veće. I dok u još uvek važećem Nacionalnom programu zaštite životne sredine piše da “nepostojanje pune naučne pouzdanosti ne može biti razlog za nepreduzimanje mera sprečavanja degradacije životne sredine u slučaju mogućih ili postojećih značajnih uticaja na životnu sredinu”, u medijima možemo pročitati, s jedne strane, izjave predstavnika Ministarstva zaštite životne sredine kako je obaveza lokalnih samouprava da upravljaju odlaganjem otpada u skladu sa trenutno aktuelnim strategijama i programima, a s druge strane, odgovore lokalnih komunalnih preduzeća da nije problem u volji, već da nema dovoljno finansijskih sredstava.

A unutar tog začaranog kruga žive sve bolesniji ljudi.

Gordana Momčilović Ilić (VOICE)